Dolazi li verovanje spontano ili kao posledica napora?
Verovanje dolazi spontano. Verovanje dolazi kao posledica napora. U duhovnom životu, jedan iskren, napredan i predan tragalac može da ima i imaće spontano veru. Verovanje koje se postigne ličnim naporom, bez božanske milosti i Božije bezuslovne zaštite ne može biti onoliko delotvorno koliko je to spontano verovanje. Mi imamo dva glavna organa: oko i uho. Naše oči veoma često, ako ne i uvek, veruju sebi. Naše uši često veruju drugima. To su naše ljudske oči i naše ljudske uši. Ali, božansko oko, treće oko, verovaće jedino u istinu stvarnosti. Kad slušamo unutrašnje zapovesti, kad imamo sposobnost da rastemo u stalnu poslušnost našem unutrašnjem Pilotu, mi iznutra i spolja osećamo prisustvo spontanog verovanja. Verovanje je stvarnost naše unutrašnje poslušnosti. To je božansko verovanje, spontano verovanje. Verovanje koje se postigne s naporom je ograničeno, disciplinovano ljudsko razumevanje.
Verovanje je moć. Pravi tragalac za beskrajnom Istinom to zna. Neiskren i netežeći tragalac je svestan istine da je verovanje moć, ali on ne može da ide dalje od razumevanja ili svesnosti o tome, dok jedan iskren, pravi, posvećeni i predani tragalac zna da je verovanje dinamička moć, i ta moć je sasvim njegova.
Mi vidimo drvo. To drvo rađa cvetove, a ubrzo potom vidimo i plodove. Cvet najavljuje plod. U duhovnom životu, verovanje je cvet. Verovanje je božanski anđeo koji ulazi u nas kao glasnik Gospoda Svevišnjeg.
Ako nemamo vere, možemo da je razvijemo. Kako? To možemo da učinimo družeći se sa iskrenim duhovnim ljudima kojima je više stalo do Boga nego do zadovoljstva. Postoje i ljudi kojima je stalo jedino do Boga u ljudskim bićima, pa ako se družimo sa takvim ljudima, možemo da odgajimo veru. Kad imamo vere, možemo da šetamo sa Bogom u Njegovom Vrtu Svetlosti i Blaženstva.